ŠTA (SADA) ŽELIMO OD MUZEJA?
Iz svega ovoga može da se primeti nekoliko stvari. Postoji osećaj studenata/kinja da su neophodne ogromne promene u radu institucija koje bi zahtevale jednu formu radikalizacije koje odgovaraju na problematizaciju studentskog pokreta. Ovo bi predstavljalo jedan alternativni pristup kulturnim institucijama koje bi morale, ne samo da reaguju na društvene promene, već i da budu njihovi “generatori,” na šta pozivaju i sami/e radnici/e u kulturi u njihovom pozivu na štrajk.
Pored toga se primećuje i osećaj cinizma kod starijih generacija, što ukazuje na negativno stanje institucija i otuđenje istih od društvenih problema. Tako neki/e studenti/kinje pozivaju na potpuni prekid rada institucija, koji bi mogao da ima nekoliko efekata, od potpunog preispitivanja toga šta može da znači institucija, do mogućeg gubitka finansija i/ili gubitka poslova. Ovo (ne)reagovanje se ne primećuje samo u srpskim institucijama, već i problem sa kojim se susreću mnoge međunarodne institucije.